Čemu sva ta euforija pre nego što se krene na neku proslavu? Upravo će biti tačno 3 sata kako se moja sestra sprema da krenemo na krštenje, naravno još uvek nije spremna a trebalo bi da krenemo za 15 min. Naravno moja malenkost se spremila za pola sata i trenutno osećam kako mi sede na kosi rastu. Kada upitam zašto se još uvek nije spremila odgovor je uvek isti: ,,Zato što je nama ženama teže". Hajde, kapiram sve to ali čemu nervoza, tolika uzbuđenost i razmišljanje o tome šta će ko reći. Idemo na krštenje sestrinog deteta koju dosta dugo nismo videli, biće mali krug rodbine tako da ne idemo na neki akademski prijem ili diplomatski bal. Kako se vreme polaska bliži to je nervoza sve veća. Posle 3 sata doterivanja i obraćanja pažnje na svaki detalj, u svoj toj brizi da se ne zakasni na autobus bitno joj je samo da nije gola a detalji nisu bitni. Izgleda da je došla do one tačke pucanja gde je posle toga svejedno šta će biti, potpuni zen. Krenuli smo. Vraća se da proveri friziri i šminku. Krenuli smo. Staje da proveri novčanik. Krenuli smo.